Petar Andonovski: Telo u kojem treba da se živi (odlomak iz romana)

izvor: Portal za književnost i kulturu Strane

 

  Telo u kojem treba da se živi (odlomak iz romana)

Po licu joj se slivaju kaplje znoja. Velike, okrugle, u formi zrnaca graška,

kaplju joj preko očiju. Pogled joj je zamućen. Korak težak. Na leđima oseća užasan teret, kao da nosi jako tešku vreću. Jedva diše. Na ulici nema nikoga. A i koga bi bilo po ovakvoj vrućini. Celo telo joj se lepi. Nikad joj nije bilo toliko vruće. Vazduh je redak i vlažan. Na momente dobija napad gušenja. U jednom trenutku odeća joj postaje nepodnošljiva i dolazi joj da se svuče i uđe u neku vodu. Trafike su zatvorene, ne može čak ni da kupi vodu za piće. Ne može da se seti koji je dan, zašto nigde nema ljudi. Odjednom ulazi u zoološki vrt, ali joj i tamo postaje još nepodnošljivije. Još veći talas toplote zapljuskuje gomilu koja se kreće u njenom smeru. U jednom trenutku shvata da svi hodaju prema izlazu – jedino se ona kreće prema unutrašnjosti. Miris ustajale vode počinje da joj draška nozdrve. Sparina najverovatnije dolazi odonud. Milion mušica lepe joj se za oznojeno lice. Rukama pokušava da ih rastera, ali i one počinju da se lepe. Odnekud se čuju patke koje kriče. Najverovatnije iz bare. Majke sa decom gurkaju se u nju. Sve više postaje nepodnošljivo. Dok pokušava da se probije kroz gomilu, opaža jednu ruiniranu zgradu na kojoj stoji natpis: „Zabranjen ulaz, objekat se renovira.“ Zgrada joj se čini kao jedini spas. Ulazi unutra. Hladno je. Osim mirisa svežeg maltera, vazduh je čist. Hladan talas prolazi joj telom i stresa se od hladnoće. Tiho je. Nema nikoga, čak ni majstora koji su, prema mirisu svežeg maltera, ovde bili do malopre. U jednom uglu objekta uočava kavez u kome leži tigar. Kad ju je ugledao, tigar poče da riče glasno. Iz kaveza se širio miris svežeg mesa. Krvi. Osećanje neugodnosti ponovo je obuze. Previše je hladno, miris krvi postaje sve oštriji i oštriji. Tigar neprestano riče, u svakom trenutku može da sruši privremeni kavez i da izađe i rastrgne je. Počinje da trči kroz jedan dugački hodnik. Dok trči, na glavu joj padaju celi komadi maltera. Na kraju hodnika naleće na još jedan kavez u kome leži lav. Čim ju je video i on je počeo da riče, a odmah za njim ponovo se javi i tigar koji se beše ućutao kad se makla iz njegove blizine. Hodnik ne vodi nikud, umesto zidom završava se staklom kroz koji se vide kavezi sa grabljivicama. Brigita se vraća nazad, i u momentu dok prolazi pored tigra, skreće u jedan drugi hodnik koji se nalazi na drugoj strani zgrade. Dok se kreće kroz hodnik primećuje novi kavez. Ne gledajuću šta je unutra produžava do kraja hodnika koji, takođe, završava staklom, okrenutim u pravcu kaveza sa grabljivicama. Zgrada je pravi lavirint, pomišlja. Vraća se nazad prema izlazu i, pre nego što izlazi, zagledava kavez pored koga je prošla malopre. U kavezu je tamno. Najpre joj se čini da je prazan, ali potom primećuje da u uglu leži nešto sklupčano. Što se više približava kavezu to nešto počinje da joj izgleda sve veće i veće. Prilazi mu toliko blisko, do samih rešetaka, pa joj jeze prolaze telom od same pomisli šta može da joj se dogodi. To nešto se pokreće i ona ga prepoznaje. Telo joj se grči od straha. Počinje da je hvata panika koja je potpuno parališe. To je taj. Taj pred kojim se oči otvaraju užasnute od straha. Taj od koga ti telo biva uhvaćeno u takve grčeve pa pomišljaš da se nikad više nećeš osloboditi od njih. Ona nije u zoološkom, ona je u zatvoru. On leži u svojoj ćeliji. Ona se približava još bliže iako oseća kako joj srce kuca u petama. On je gleda pravo u oči. Prvi put se njihovi pogledi susreću. Prvi put su im tela toliko blizu jedno do drugog. Samo ih dele metalne šipke. On je gleda krvoločno. Miris krvi koji je osetila pre toga, ponovo počinje da ga oseća, ali ovoga puta to nije krv neke životinje već njena krv. Ona poznaje taj miris. Samo da i on ne počne da riče, pomišlja. Ne, on ne riče, ali u svakom trenutku može da je rastrgne. On ima pogled ranjene životinje koja u svakom momentu može da napadne radi odbrane. Stresa se od tog pogleda. Nag je do pojasa. Na desnoj ruci ima tetovažu. Negovo mišićavo telo u jednom trenutku njoj liči na telo svetog Sebastijana probodeno sa tri strelice, izuvijano u grč zbog bola, ali iz tela zrači dostojanstvo, to je jedinstveno muško telo pred kojim se Brigiti oduzima dah. Ne, on nije sveti Sebastijan. Ona pokušava da ovu pomisao odagna iz glave. Dok se bori sa sobom da otrgne te misli, on se zatrčava i udara u kavez. Šipke se tresu. On se vraća nazad i ponavlja isto to. Kavez se, ni u ovom pokušaju, ne otvara. On ostaje zatvoren unutra. Čim se uverila da ne može da izađe približava se kavezu. Rasterećena pomisli da može da joj naudi, ona se podupire o šipke. Dok pokušava da dobije makar malo na vremenu, da bi mogla da razmisli šta dalje, on je hvata i počinje da je davi. Dok je davi, lice mu se grči i Brigita primećuje da iznad desnog oka ima ožiljak. Sa svakim novim stezanjem vrata njegovo se lice grči sve više i više. Vene na rukama počinju jasno da se ističu, ožiljak na zgrčenom licu počinje da dobija izgled meduze. Dok je davi, donja usna sve više je pritiska, više nego donja, oči su mu poluzatvorene, izgledaju kao da ih napinje da vidi nešto u daljini, ožiljak sve više dobija izgled meduze. Brigiti počinje da nedostaje vazduha. Pokušava da smakne njegove ruke sa svog vrata, ali ne uspeva. Ona nije tako snažna. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, telo počinje da se predaje. Sad mu se ona celosno predala. Još uvek nekako uspeva da vidi kroz suzne oči kako se meduza, iz sekunde u sekundu, sve više uvećava. Meduza se preteći približava njenom licu, u svakom trenutku može da je proguta. Meduza više nije meduza. Ona je sada jedna velika usta u koja ona propada. Brigiti sve više nedostaje vazduha. Samo što je počela da se predaje smrti, kad više nije ni osećala da ima vazduha, on je prste na njenom vratu podlabavio, koliko da uzme malo vazduha, a potom je spušta i svoj pesnis gura u njena usta. Nedostaje joj vazduha. Ona nema čak ni snage da ga ugrize. Ovoga puta je zaista gotova. U grlu oseća trenje. Usta su joj suva. Pokušava da raširi usta da bi uzela malo vazduha, ali joj ne uspeva. On je sve više u njoj. Jedino što vidi ispred sebe jeste jedan crni oblak. To mora da je smrt, pomišlja, i potpuno se predaje mraku. On je i dalje u njoj.

 

Prevod : Duško Novaković

 

2,344 total views, 5 views today

Komentariši