Senka Marić: Suzanina ljubav

sendvic

  • Od ljubavi se može umreti – rekla je Suzana dok je rezala šunku na velikoj, profesionalnoj mašini za nareske.

Na radiju je sviralo Have I told you lately that I love you u izvedbi Roda Stewarta. Suzana kaže da je iz Slovenije ali ja joj ne vjerujem. Mada zna govoriti slovenski. Ali ja ne znam slovenski, prepoznajem ga po zvuku, nagađam značenja riječi, ali ni slučajno ne bih mogla znati da li ona ima strani akcenat kada govori taj jezik. Mislim da je iz Srbije. Mislim da joj Suzana nije pravo ime. Ustvari ona ne kaže da je Suzana, ona kaže da je Susan. I ja sam šefu rekla da sam iz Italije, ali Suzani sam odmah rekla da sam iz Bosne. Nervira me što ona ustrajava u priči da je Slovenka. Zato sada šutim. Režem kifle svih mogućih vrsta, pripremam ih za navalu gostiju na naš sendvič bar.Ne veruješ mi?

– Ne vjerujem.

– Ja umalo nisam umrla.

– A eto te žive.

– Vrati puter u frižider, rano si ga izvadila, vruće je, sav će da se otopi.

Mi to sve pričamo na našem.

– Kako to da ti tako dobro govoriš srpski?

– Učila sam u školi. Svi smo mi u školi morali da učimo srpsko-hrvatski.

– A ti naučila srpski.

– Ne razumem.

Nekad se pravi da se ne može sjetiti neke riječi, to me najviše nervira. Ona mi je kao neka vrsta šefice. Ona je tako odlučila, jer ona tu radi tri mjeseca, a ja sedam dana. Mrzim taj sendvič bar, mrzim ćelavog Argentinca koji nam je šef jer mi stalno odmjerava guzicu, i mrzim Suzanu jer mislim da je lažljivo govno. Sendvič bar sam po sebi i nije tako loš, ali me izluđuje što se nalazi u masi jednoličnih ulica i što svaki put moram lutati da bih našla put do njega. Onda svaki dan kasnim na posao, a Suzana me gleda preko oka.

– Stvarno, možeš ti misliti šta hoćeš ali ja sam skoro umrla.

– Pa što nisi?

– Bila sam dva meseca u bolnici.

– Na psihijatriji?

– Ne! Na internom. Nisu znali šta mi je.

– Pa šta ti je bilo?

– Ljubav

Taj posao sam našla preko oglasa. Nikada ranije nisam radila u sendvič baru. Do sada su to uvijek bili restorani. Volim dinamiku restorana. Taktiziranje. Između stolova se krećem kao fudbaler u napadu. Iscrtavam zamišljenu liniju po kojoj se krećem. Na jedan stol spuštam vino u čašama, dva stola ulijevo uzimam porudžbinu, sa trećeg stola dohvatim sol i biber i stavim na četvrti, u to sam već pored kuhinje i uzimam hranu koju spuštam na peti stol, on je pored ulaza pa preuzimam nove goste, dok ih vodim do njihovog, šestog stola, sa kase dohvatim menije, posjednem nove goste na mjesto, pokupim prazne čaše sa sedmog, na osmom upitam da li im još nešto treba, deveti je već spreman za naručiti, na desetom su pojeli, pa treba skloniti prazne tanjire. Na šanku već stoji piće spremno za jedanaesti stol, sa dvanaestog mi muškarac sa brkovima domahuje, na kuhinjski prozor je izbačeno jelo za trinaesti… Osvajam prostor, vrtim se u krug, u glavi nema ništa osim zacrtane putanje koraka, savršena mašina. U sendvič baru stojim iza velikog frižidera, režem kifle, filujem ih različitim dodatcima, ponekad iznesem neku kafu napolje, jer je lijep dan, i ljeto je, i još se može sjediti vani. Ali uglavnom sam iza frižidera, iza kojeg i Suzana, a ona priča.

– Ti ne misliš da se može voleti toliko?

– Ne znam, možda i može.

– Ti ne možeš ni zamisliti šta je on meni uradio.

Pravim se da je ne čujem. Ne želim znati šta joj je uradio. Argentinac se zove Pablo. Ima neka četiri prezimena – Gonzalez, Rodrigez, Bididez, Vigirez, ili nešto slično, ali sva završavaju na -ez. Sve je to izbiflao kada smo se upoznali, a onda mi je namignuo. On je ćelav samo do pola, a to pola kose što ima nježno uzgaja i češlja preko praznog prostora. Kada stane ispred mene oči su mu u nivou mojih sisa, što mi je dalo priličan uvid u raspored dlaka na njegovoj glavi, a njemu u veličinu mojih grudi. Nervira me jer postajem sve svjesnija da su mi sise male. On ne kaže da je Argentinac.

– Ja sam Latino. Majka mi je iz Paragvaja, otac iz Kolumbije. Ali eto, ja sam se rodio i odrastao u Argentini. Ali cijela Južna Amerika je moja, kako se kaže, moja majka, moja majka zemlja. OK?

– OK, comparde. But who fucking cares?

To ne kažem, taj drugi dio rečenice. Svi, uključujući vlasnika, imaju potrebu da ti ispričaju svoju životnu priču. O izgubljenoj zemlji, o nevolji koja ih je dotjerala do ovog jadnog sendvič bara na Russel Square. U oglasu je pisalo da je sendvič bar nalazi u blizini Russel Square. Svako jutro trčim do podzemne, vozim se do Tottenham Court Roada, onda trčim dugim zapletenim hodnicima pa presjedam u drugi voz i silazim na Russel Square. To traje nekih trideset minuta, od toga je dvadeset do Tottenham Court Roada. Kad izađem na Russel Square vrtim se tim zamršenim jednoličnim ulicama. Svaki put. I zato kasnim. Koliko god rano da se ustanem ne upijem stići na vrijeme.

– On je mene ostavio na dan venčanja.

– Stvarno? Na dan vjenčanja?

To mi je skoro i interesantno.

– Dobro, nije na dan venčanja, ali dva dana pre. Pre toga je sve bilo u redu. A znaš ispočetka mi se nije ni sviđao. Ali bio je tako uporan. I bio je lep. I bilo je u njemu nešto tako posebno. Ne znam kako to odmah nisam videla. Ali eto, brzo sam se i ja zaljubila, ali ne tek tako, nego ono baš zaljubila. Po prvi put sam se u životu osetila zaista živa. I sretna. A onda je samo došao i rekao da on to ne može. I otišao. Tek tako. Tek tako.

Ne znam šta bih rekla pa kažem: sranje. Sad mi je stvarno žao Suzane.

– Sranje.

– Sranje. A onda sam legla u krevet i nisam mogla ustati. Tri meseca. Posle su me poslali u bolnicu.

– Na psihijatriju?

– Znaš šta, ti si stvarno bezobrazna! Nisu me smestili na psihijatriju nego na interno, jer nisam mogla da jedem. Ništa nisam mogla da jedem. I sve me bolelo i srce mi je preskakalo. I gubila sam dah.

– Izvini, nisam htjela biti bezobrazna – sad mi je i malo nezgodno – i šta je onda bilo?

– Ništa. Ništa. Bila sam u bolnici dva meseca, a onda sam polako počela pomalo da jedem, jer mi je bilo svejedno da li jedem ili ne.

– Pa što nisi jela? Kako nisi mogla ustati iz kreveta?

– Pa nisam. Bila sam tužna. Neverovatno tužna. Samo sam plakala.

– Jebo te život! I šta je onda bilo?

– Ništa. I ti bi sve da znaš.

Onda ja ušutim i nastavim rezati kifle. Čak i puter vratim u frižider. Žao mi je Suzane. Jer sve je to ispričala tek tako, kao da je najnormalnije kada te neko ostavi prije vjenčanja ostati tri mjeseca u krevetu i onda još dva mjeseca u bolnici. Možda i jeste. Jebo te život, pomislim. Hvata me panika. Neka sam ostavila Filipa. Neka sam ostavila Filipa.

– Ko je stavio puter u frižider? – vrišti Pablo – sad se neće moći, kako se kaže, mazati, a već je skoro devet sati!

– Ja – kažem ja.

– Jesi li ti loca? Zar ništa ne znaš?

– Ne deri se na nju! – kaže Suzana – samo joj još ti fališ!

Ja ne kažem ništa, nego samo izvadim puter iz frižidera. Ne kontam frku jer ga ja trebam mazati na kifle. Njima bi trebalo biti svejedno.

Mušterije počinju dolaziti, sendvič u ovoj ili onoj kifli, sa ovim ili onim. Mažem, slažem sireve i salame, pakujem u papir, dosadno mi je. I mislim na Suzanu. Na radiju svira muzika, svaka pjesma tužnija od prethodne. Ona ponekad tiho uzdahne. Neka sam ostavila Filipa!

– Suzana, bona, šta je bilo onda?

– Ništa, onda sam došla ovde. Moji mi kupili kartu i rekli mi da idem, bilo gde, samo dalje od kuće, od njega.

– I?

– I šta i? Ništa. Lepo sam našla ovaj posao i evo me. Pravim sendviče.

– Jebo te život! Pa jesi li dobro?

– Pa vidiš da sam dobro. Sasvim sam dobro. Lepo se ustanem rano, dođem ovde, pravim sendviče, posle posla se malo prošetam, do kuće, a mora da se i rano legne, jer iako je ovaj posao dobar, teško je ustajati ovako rano svako jutro. Ali eto, neki od nas uspeju da dođu na vreme – namigne i smiješi se.

Poslije posla odlučim da ću i ja prošetati do kuće i leći rano. Spustim se niz ulicu, nekih stotinjak metara i skrenem iza ćoška. Sad ću svaki dan šetati, mislim, otkrivati nove ulice. Iza tog prvog ćoška bujica ljudi se slijeva u podzemnu željeznicu. Iznad ulaza velikim slovima piše: Tottenham Court Road. Jebem ti kartu podzemne! Šarene linije koje ne poštuju stvarni prostor. Sedam dana mi kradu vrijeme! Po dvadeset minuta svakog dana. To je sto četrdeset minuta mog života. Zaobilaženje na koje nisam bila spremna.

Isto večer sam zovnula Filipa i rekla mu da se useli kod mene. Sutra sam dala otkaz. Suzana je plakala.

– Ti si moja jedina prijateljica u Londonu – rekla je grleći me svojim tankim rukama, a onda se vratila do  mašine i nastavila da reže šunku.

Pablo je grli da je utješi. Ona naslanja glavu na njegovo rame. On miluje njenu tanku smeđu kosu.

– Ona nikada nije ni bila jedna od nas – čujem ga kako govori dok izlazim.

Smiješim se. Dan je vedar. Ljeto još traje. Podzemna je iza ćoška. A Filip useljava svoje stvari.

4,452 total views, 2 views today

Komentariši