Ismet Prcić: Crveno pred očima

pub

Bilo je to sredinom zadnje hefte ispita, a Dženifer me je bila ostavila jedno mjesec dana prije toga i ja sam drmo jeftinu votku iz Albertsonsa, otvoreno ispred strašljivih gupika akvarijuma u primaćoj, a u tajnosti poslije šest kad bi mi se cimeri vraćali s posla il’ s veslanja il’ s kojeg li već kurca. Govorili bi mi da jedem previše majoneze, da to nije zdravo, a ja sam mislio, e moji ljudi, da vi samo znate.

Poslije, u po filma Stivena Segala, neko me nazva na telefon i ja tom nekom haman obećah da ću doći u Porters pab, sutra u devet ujutru i napisah to sebi sve na ceduljicu i zalijepih na čelo. Učinilo mi se ko dobra ideja, nekako u štimungu s mojim trenutnim stanjem samosažalijevanja i bluza kojeg bi samo Tomo naš Vejts možda mogo prodat ko iole vjeorodostojnog. Stisnousni Segal je lomio kosti kaskaderima, a Bogom se kunem da je jedan od onih statista jedno dvije i po sekunde gledo pravo u kameru.

Ujutru, izasna, kamioni za odvoz smeća isto ko da su četnički tenkovi vršili ofanzivu tu uz ulicu Dvajt. Na ceduljici je pisalo “Porters pab, 9 ujutru—moraš!!!” i ja nekako ustah ko što mi je moj krasnopis naređivo, slabo se sjećajući bilo čega. U WC-u jedna dlaka iz njene crvene kose u lavabou, i ja moradoh pobjeći. Sav namještaj u našoj, mojoj sobi, ona mi je dala, ostavila. Ja ponesoh novčanik sa sobom zato što je on bio moj.

Žustra šetnja iz Nort Park kvarta u Hilkrest i nožni mi se listovi pođoše kvrčit. Moradoh usporit. Neki se stručnjak brijo za volanom PT kruzera na crvenom, na raskršću ulica Park i Juniversiti, a meni u glavi sinu: pa ti živiš u Americi. Nije mi se dugo desilo tako. Neko mi bibiknu a ja mu balkanski odvrati. Ha ja.

Zapušteni beskućnik Djeda Mraz, ležo je raskrebačen na leđima u lijehi cvijeća ispred kineskog restorana, komad večere mu ko natenane uvaljan u veoma impresivnu bijelu bradu. Odmah tu, do zgužvane kalaje piva, smrskane tako iz navike u nešto što je ličilo na šareni limeni kineski kolačić sa porukom, ležala je njegova ruka, gruba i izrezbarena borama od nečega okrutnijeg od vremena i crnjeg od prljavštine pod njegovim noktima. Iz nekog razloga zamislih da je na njoj sat.

Kraj bolničkog parkinga rojio se roj pčela i pošto one mogu namirisat strah, ja pređoh na drugu stranu. Neki dembelajz izađe iz Karls Dzuniora sa sladoledom, rekoh nemoj tamo, imaju nekake pčele. On ni habera, ode, hopa-hopa, ko da me nema tu. Nebojša neki, haman.

Na bus stanici sve azijati.

Bus se otvori uz onaj pisak, a ovaj Robert jedan, šofer, ubaci u prvu. Ljudi se prosuše iz autobusa. “Šta ima?”, pozdravi me, stalnu mušteriju, ali bez da iznevjeri svoj stil, onako kako to samo crnci znaju. Sjedoh skroz pozadi. Neka Barbika sa pirsingom na pupku pođe unijeti stiroporsku čašu kafe.

“Nema ti s tim na bus”, Robert će njoj.

“Pa prazna je.”

“Evo piše ti na zidu, pročitaj.”

“Ali nema na stanici kante za smeće.”

“Šta ja tu mogu.”

Stajala je tako, s jednom dupljak Prada cipelom u busu, a drugom na ivici trotoara. Robert je samo čeko. Baci ona konačno onu čašu preko ramena, cokoćući svoje nezadovoljstvo. Bus krenu uz zvuke džeza. Još je bilo kafe u čaši. Vidio sam kako se izliva na asfalt.

Prisluškivo sam razgovor ovo dvoje ispred mene, dok cura ne reče “whatever floats your boat”, i onda isto ko da je Dženifer bila tu i flertovala s ovim frajerom do nje, moradoh se stvarno skoncentrisati na krajolik s palmama da ne eksplodiram. A napolju, tone crvenokosih.

Na kampusu koledža tvrde bradavice kroz bijele potkošulje i krmelji na očima i studenti gor – dol trčaše putem za biblioteku sa plavim zadaćnicama. Gledo sam to sve ko na ubrzanom filmu, smijuljeći se jer ja sam svoje ispite već bio završio.

Nešto nevidljivo protrča kroz eukaliptuse, šušteći palim lišćem. Eukaliptus je otrovno drvo i ništa pod njim ne raste. Bio je čojk u Bosni koji je u nestašici duhana popušio list oleandera, greškom. Popušio čojk, zadnji put.

Al’ eno Alana Vilsona, ispred Porters paba, sa ulojanom maramom na glavi, prevelikim šorcem i patikama na golim nogama, kako sjedi na košarkaškoj lopti.

“Đe si, Manka, šta ima?” Znao je on da ja mrzim da me tako zove. Mi smo bili u predstavi zajedno prošle jeseni. Na probama, kad bi mu bilo dosadno, on bi iznebuha počeo pjevati ko pjesmicu Izzy, the monk-a-fish! i to stalno, iz dana u dan. Kad nisam šeno od toga. “Hajmo pit’, ba!”,  reče on.

“Ne otvaraju oni do jedan’est.”

“Ne boj se ti.”

On je imo jarana koji je radio u pabu, a ovaj nas je pustio unutra i mi sjedismo tu, mezeći Old Gardijanse, i Alan mi se zahvali što ću ga pustit da ostane kod mene na kauču ove hefte. Nisam baš znao o čemu on to, ali zadržah ja jezik za zubima i nastavih pit pivo koje nisam moro platit. Haman sam mu sinoć to obećo. Ma hajdi, jebaji ga, samo će bit heftu, pomislih.

Onaj njegov jaran donese još jedan bokal pive i sunce polako proviri iza oblaka koje ovdje zovu June Gloom, oblačnost u po ljeta. Oni su bili iz istog grada u sjevernoj Kaliforniji i sjebani činjenicom da su Lejkersi pobijedili Kingse u odlučujućoj sedmoj utakmici, a ja sam im reko da se sjeverna Kalifornija more nadudlat ćune. Oni su me zajebavali zbog akcenta i rekli da zvučim ko najgora crvena komunjara.

Još jedna crvenokosa prođe ispod prozora, pa još jedna, pa još jedna, i jebo mater ako čitav svijet nije posto blijed i crven i pjegav, i ona se ko utvara pojavi kraj stola i ja ko da je gurnem od sebe i tamo kroz zadnja vrata, ali vidjeh ruke svoje kako prolaze kroz njenu oklijevajuću avetinju, njen glas koji mi je kipio u glavi, njeno slijeganje ramenima prije mjesec dana koje mi je dušu oprljilo i začahurilo zauvijek. Jen, dva, tri gutljaja pive i Old Gardijan odradi svoje.

Jaran je onda moro da otvori pab, a Alan je imo ispit i ja odlučih da odem do teatra da gledam ispitne scene druge polovine moje glumačke generacije, aplaudirah preglasno, smijah se preglasno, generalno prekardaših u svemu.

Poslije, mi se svi, đuture, odlučismo da odemo u Rok Botom, i profesori i apsolventi, svi. Ja nađoh Alana i on nas odveze tamo u njegovom kamionetu. Sve njegove stvari bile su pozadi u kamionu, svezane kanafom ispod šatorskog krila. Mora da je bilo jedno tri para košarkaških patika iza mog sjedišta i zrak se u kabini osjetio na usmrdjele noge.

“Kako si prošo?”,  upitah ga.

“Još samo dva ispita i gotovo”, reče on ko da sam ja neki štreber.

Pusti on neku kaubojsku pjesmu i poče pjevat uz kasetu, istačući emocije koje mu nikad prije nisam vidio na faci. Reče da mora vježbat za ispit na času pjevanja za glumce. Nisi moro bit detektiv da znaš da mu je pjesma značila više nego što je htio da dođe do izražaja.

Rok Botom je bio krcat i moja prva dva votka-tonika su bila ko da je neko mokru krpu iscijedio u čašu, dok ne dadoh barmenu pet dolara bakšiša, a ovaj mi poče točit pića kojima si mogo napunit upaljač, što mi nije baš bilo mrsko. Moje kolege iz generacije ubacivaše hranu u sebe ko u rupu, ljuta pileća krilca i sa soli i biberom pohovane lignje i umak od artičoka i špinata, i slušaše profesoricu koja je pričala o glumi kao poslu i šta nas, glumce, očekuje kad završimo i otisnemo se u svijet. Ma, niko od nas uloge dobit neće, pomislih, spazih neku crvenokosu tamo kod bilijarskih stolova i upitah Alana da zamijenimo mjesta, da je ne gledam.

“Šta je to tebi, Manka?”,  upita on, poprilično nepatvoreno. Ja salih svoje piće.

Naša se grupa vremenom polako rastvori i ostadosmo samo Alan, Hoze i ja, oko Hozeovih nachosa i mog šestog votka-tonika (prva dva se ne broje) koje zasad nisam mogo ni da dotaknem, a kamoli pinem. Ekrani iznad bara su bili zeleni od golfa i ja pođoh srat o Dženifer, što podsjeti Alana da nazove svoju djevojku u Španiji. Hoze je bio šutljiv lik iz Gvatemale, s aurom pravog latinskog ljubavnika, koji nikad nije imo problem na ljubavnom planu, a ako jeste, on je o tome šutio, misteriozno, a ja evo ni sad ne mogu a da ne serem na usta.

Alan se vrati s razgovora i poče palamudit o svojoj djevojci sa miksom utučenosti i pouzdanja koja me je plašila. Već drugi put tog dana pomislih da on tajno voli slušat kaubojske pjesme. On pođe o detaljima svoje veze sa pankerkom u Španiji.

“Kako, bolan, možeš tako?”, upitah.

“Rastojanje čini da srce više voli, Manka.”

Hoze se zagrcnu od smijeha. Ono zadnje Alanovo “Manka” prođe kroz mene ko iskra kroz češku patiku i dođe mi da ga odalamim bokserom.

“Jebi se ti! Jebo si onu Amberinu cimerku na Džekijevoj gidi prošle hefte…i onu azijatku kod Ditka tam nekad…a to su samo one za koje ja znam sigurno…i zato nemoj pričat o jebenom srcu, kad ga nemaš.”

“Nisam ih jebo.”

“Ne seri.”

“Malo se ljubili i ova me cimerka izdrkala, šta fali.”

I u po priče dođe mi da povraćam. Zatrčah se kroz ljuljajuće hodnike do zahoda i pohranih prvu turu Hozeovih nachosa i votke u kantu za smeće, a onda zagrlih pisoar za ostatak. Kad sam se opet našo u hodniku, on se više nije ljuljo a ja se više nisam osjećo niti tol’ko pijan niit tol’ko ljut. Bilo mi je lijepo.

Mi se prebacismo u baštu restorana da Alan može zapalit i Hoze ode kući i sve se nekako smiri. Bio sam ogladnio te naručih picu sa četiri vrste sira jer sam znao da moram pojest šta čvrsto poslije povraćanja. Alan mi objasni da su se on i djevojka mu de facto rastali kad je ona otišla na godinu dana studija u Španiju, sa mogućnošću ponovnog spajanja ako budu još uvijek zapaljeni jedno za drugo. Izvinuh mu se. On me opet zovnu “Manka” i ja mu rekoh da se ne zajebava puno.

Hajvan nam opet poče naručivat pive i navrati me da pričam o avangardnom teatru, znajući da ako ja počnem o avangardnom teatru, neću se moć zaustavit i on se nasloni nazad i otkunja turu, pijući i polu-slušajući moju priču što me nije tol’ko tangiralo zato što po prvi put tog dana nisam mislio o Dženifer. Ubrzo, opet smo bili prikahvenisani, a njemu nešta pade na pamet i on to hemijskom zabilježi na salvetu i kliznu je na moju stranu stola, vozeći slalom između mokrih krugova kondenzacije koje su na drvenoj površini ostavile naše krigle. Na salveti je pisalo:

 

ALANOV I MANKOV AVANGARDNI POZORIŠNI PROJEKAT BROJ 1

 

  1. Naći slobodnu salu
  2. Naći jednog gledaoca ili gledateljku na ulici i uvjeriti ih da dođu na predstavu
  3. Odigrati nešto totalno improvizovano pred njim/njom (totalno sranje)
  4. Onda ih napasti pitanjima da li im se svidjelo to što su vidjeli

 

Dok sam ja pokušavo da shvatim salvetu, Alan reče da mi ovo moramo danas odradit il’ se nikad neće desit. Htio je da nas vozi do kampusa. Reče da su mu samo oči p’jane, da mu ruke nisu. Ma, nema teorije. Al’ on nastavi pritisak, navrati me nekako. Dok smo hodali do kamioneta, ja shvatih da on nije povratio nijednom. Koja je to jetra.

“Smrdi ti kamion”, rekoh mu. On nas odveze do teatra, urlajući onu svoju kaubojštinu.

Iza zgrade pozorišta, niko ništa nije ni istovaro nit’ utovaro, te on parkira u tu zabranjenu zonu odmah do kontejnera i mi uđosmo odzada da vidimo da li je sala GH 157 slobodna. Provirismo unutra, kad ono igra neka ispitna predstava. Ja shvatih da je to ispit časa po imenu Od stranice papira do dasaka koje život znače, u kojem sam briljiro prošle godine, da se predstava tretira ko prava predstava, a bilo je jedno dvan’est gledalaca u sjedištima. Alanu nije bilo pravo i mi se odvukosmo do Studia D, mjesta za probe, i počesmo driblat njegovu košarkašku loptu dok nas neko ne dođe korit, ko da li znamo da ljudi imaju važne ispite u sali do studija. Nako pjani, mi obismo sobu za rekvizite i zajebavasmo se sa perikama, mačevima, tašnama.

“Promjena plana”, reče on. “Idemo im se pojavit u predstavi.”

“Ma ne možemo, ba…”

“Čovječe, samo nađemo nešto što nam pokriva lice i prošetamo se scenom u po frke, ko da smo dio predstave.”

Ludilo. Osjetih odma’ tremu. U ćošku sobe nađoh narandžasto-bijeli saobraćajni

čunj i natakoh ga na glavu. Imo je rupu tako da sam mogo vidjet gdje idem. Ogrnuh se nekak’om dekom i u ogledalu izgledah ko karakter iz knjige Dr. Seuss-a. Alan se skinu do bijelih gaća a ja mu od majice napravih nindža masku.

Mi pređosmo preko hodnika do iza scene u kostimima. Neki rekviziter, koji je nosio ormarić za čiji je vrh bio zakovan starinski telefon na okretanje, pravo se zaibretio. Moro nas je dvaput pogledat. Jedan drugi, sa saksijom u kojem je živjela plastična palma, zakovo se za pod ko sleđen, otvorenih usta, ne znajući šta da pomisli. Mi se nonšalantno prošetasmo između njih i nađosmo se u pozadini scene, iza čohanih zastora. Šou je bio u prelazu između jedne kratke predstave u sljedeću i studenti u crnom su namještali novu scenu. Cat Scratch Fever je sviro preko razglasa i Alan i ja izađosmo na scenu, otplesasmo neki improvizovani ples i izađosmo kroz prednja vrata sale. Publika je bila u konfuziji zato što smo mi bili ispred svog vremena.

Poslije, košarka sa dvojicom polugolih studenata prve godine. Mi smo bili u majicama. Moderni pirsing kroz bradavicu jednog. Alkoholni znoj i nije me bilo briga, a kad te nije briga sve što baciš u zrak završi u košu. Da sam znao ‘vako igrat trijezan. Onda je Alan preuzeo stvari. Ja sam postojo samo da ubacim loptu u igru, i ko orjentir.  Sa bukom svih onih automobila koji su jurišali cestom do igrališta i crvenim sranjima po glavi, opet se Dženiferina avetinja pojavi, pod košem sad, sliježući opet ramenima i ja opucah prejako od tablu. Sreća pobijedismo brucoše, iako pred kraj nisam ama baš nikako pridonio pobjedi.

P’jan ko smuk, Alan nas je vozio mojoj kući, pjevajući onu svoju glupu pjesmu, a ja sam skeniro autoput broj 5, zjaleći ne bi l’ vidio Dženiferin crveni Dodge Avenger za koji se ispostavilo da je jedan od deset kola na autoputu. Ma nije, serem ja, al’ tako mi se činilo tad. Izdinsto sam neke gljive i luk jer je on bio vegetarijanac i mi se našopasmo toga i splačina riže kojih je ostalo od dostave Kineske hrane od prije neki dan. Bilo mi je do kravate alkohola. Sve mi je kostiju ispod koljena bila bljuzgavica.

“Povalićemo mi tebe večeras”, reče on.

Nije mi se išlo, a’l on je haman trebo da se nađe s nekim i ja pođoh s njim, šta

ću. Lensers bar u ulici Adams je imo Tomu Vejtsa, Piksis i Pougs na džuboksu i ja se malo davranisah i postadoh gozben, pijući ko biva ženska pića. Ja bih samo naručio fluorescentnu boju a meksikanac za barom je bio brz donosilac.

Alanov neko s kojim je trebo da se sretne nikad ne dođe. On se malo ušuti. Do nas za barom, neka niska plavuša mi se kezila i pravila šale na račun svog izgleda, a meni se

ćuna skupila ko hošavka jer nisam znao kako da se ponašam u takvoj situaciji. Nije ovo moja scena, rekoh sebi, stavih ruku u džep ko biva komotan sam ja, i nađoh Dženifer dol’ u dnu džepa među bajucinama. Al’ Alan se odmah, bez truda, davranisa i skoči na priliku, pođe je barit, govoreći kako ona puno sere, da zna ona da je seksi i nije prošlo minutu mi smo već bili bukvalno preko puta birtije, u njenom stanu i pušili travu.

S njenog balkona posmatrasmo tuču dvojice bijelaca ispred birtije kad se ona zatvarala tam’ negdje oko dva, gledasmo kako se spoticaše o ivičnjake i slušasmo njihovo psovanje koje nijedan holivudski scenarista ne bi znao izmislit, a kamoli stavit u scenario filma, postadosmo svjedoci pokušaja ubistva kadilakom il’ nečim sličnim iste veličine. I Alan obeća da će nas trznut kući kad mu se razbistri pred očima, a ja pođoh razgledat knjige na policama da nađem šta da čitam dok sam na prijestolju u njenoj neonsko zelenoj hali, i pronađoh kolekciju stripova Calvin and Hobbes u jezeru self-help knjiga koje obećavaju lakoću promjene al’ koji obično čine da se čovjek jos gore osjeća. Na koricama je bio Snješko Bijelić s dvije glave. Ja sjedoh na prijesto i predadoh se čitanju.

Al’ kad izađoh iz zahoda, glavna vrata stana bijahu zaključana i prizemni balkon je bio prazan i ja počeh da paranoišem, sjećajući se epizoda i sranja iz Zone Sumraka, al’ se plavuša pojavi iz spavaće u providnoj spavaćici s vel’kim očima ko kod nekog lijepog kera, a Alan je ležo u njenom krevetu bez majice i ja sam znao da nema šanse da će nas vozit kući te je kulturno upitah bi l’ mi otključala vrata.

“Lijepo se provedite”, rekoh im i bacih se u grad, u njegove žalostive sirene i glasove supruga koje vrištaše u noći i androgene spodobe sa papirnim vrećicama umjesto cipela na nogama koje su puhale poljupce u mom pravcu. Začudo mi to da na toliko crvenokosih čovjek može da nabasa na putu kući, od ulice Adams do ulice Park do ulice Juniversiti do ulice Misisipi do ulice Dvajt u pola pet ujutro.

 

 

22,172 total views, 2 views today

Komentariši