REKLA JE

ZA EDIJEVU PJESMU

Rekla je: Piši mi.

On je uzeo sve olovke, sve papire i pisao, pisao. Bibliotekarka je u čudu gledala prošarane stranice knjiga i pozvala zaštitare. On je pisao, a oni su ga izbacili na ulicu.

Rekla je: Piši mi.

Uzeo je kantu, uzeo boju i kistove, stao pod njenu zgradu i pisao, pisao. Stanari su bijesno komentirali uništenu fasadu. On je pisao, oni su zvali policiju. On je i dalje pisao, oni su ga zatvorili.

Rekla je: Piši mi.

Žiletom je pisao po zidovima, po stropovima, po vratima. Pisao je po rukama, po trbuhu. Stražari su ga hladno gledali i pozvali bolničare. On je krvavim rukama pisao po krvavim nogama, oni su ga odveli u ludnicu.

Rekla je: Piši mi.

I svi su pisali. Bolničari, pacijenti, doktori, posjetitelji, čistačica, portiri i kuharice. I on je pisao.

Netko je pitao: A što pišemo? Netko je pitao: Do kada ćemo pisati? Pitali su još i kome pišu i zašto pišu.

On je rekao: Ne znam, rekla je: Piši mi.

Pitali su: Sanjao si?

Rekao je: Možda!

 

Edi Matić

Photo: Amer Tikveša

 

Napomena urednika: 

Pjesma je objavljena u posljednjem broju Novog izraza do kojeg možete doći u prostorijama PEN Centra BiH.

2,743 total views, 7 views today

Komentariši